nepromisljenost
opet sam sebe previse dao,
bez zadrske,
poleteo,
sa velikm osmehom na licu,
krenuo na egzekuciju,
a ti,
pucaj,
spusti me na zemlju,
jer to ne znam sam.
prvi sam put,
stvorio svet,
al'rusi se,
klizi kroz prste tvoje,
kontrolises,
svaki pokret,
prekrajas svaki korak napravljen,
a ja se ne opirem,
sasvim izgubljen,
posustajem.
praznina
salju me u prazninu,i ocekuju od mene da je popunim,
kao da sam celoga zivota pripreman samo za to,
i kao da cu naci svoje mesto,
pod ovo malo neba sto je ostalo.
ja cutim,i skupljam u sebi sav taj bes,i sve te lazne nade,
a tako bih zeleo da sam negde drugde.
jezim se od same pomisli na bespomoc,
a svakoga dana sve vise jurim ka njoj.
i vidim sebe u redovima,za hleb,cigare i lekove,
i svoje bolesti izmisljene.
a tako bih zeleo da ostanem,u toploj sobi gde ne razmisljam,
gde nisam ja taj koji odlucuje,
da ne moram da krivim sebe kada ne uspe.
voleo bih da ne zivim u proslosti,i mastam o starim danima,
jer oni se nikad nece desiti.
tako je tesko prihvatiti novi pocetak u ljudima,
i meni je stalno nesto u grudima,i u glavi koja davno ne sanja.
treba preziveti sve te nocne more,
i svakoga dana je sve gore i gore,
i pokusavam,ali nikad necu shvatiti.
kada te drze ko stakleno jaje,i kada ti se stalno daje i daje,
trebas biti srecan,al cemu to,kad u dusi i glavi nema nicega,
sto se lepim moze nazvati.
ajde probaj opet zaspati,kad znas sta te tamo ceka,
duboka,hladna i mutna reka,sto sa osmehom te ocekuje.
al da skocis nema hrabrosti,tvoju su hrabrost davno pojeli.
a druga obala je sve dalje i dalje,
i sto vise cekam,znam da ce biti kasno da pokusam.
ja samo zelim da me prihvate,da pokusaju da shvate,
ali uzalud,kad nemam snage.i stvarno pokusavam,bog zna kolko dajem se,
i nemam razloga za kajanje,
al nadjem ih,samo da lose bude mi.
i ne shvatam odkud tolika zelja za zivotom,i toliko mrznje prema sebi,kad kajem se ,bog zna kolko dajem se.
polomo grancicu,mnogo je lakse nego mene,
meni je krv nekad tekla kroz vene,
a sada,
samo otice...
trenutak za vecnost
pocinjem da ludim,
dok gledam te,
i sve oko tebe nestaje,
pesme ,ptice,drvece,
samo cujem tvoje glasove,
i pijem tvoje osmehe,
i nista drugo ne vidim,
dok pricas ti,
svi drugi su nevazni.
trazim tvoje oci,
na prigusenom svetlu,
sjaje se,
izranjaju iz mraka i lome me,
a ja nemam snage da poreknem.
da zelim te.
sedim i gledam te,
upijam svaku tvoju rec,
trazim onu pravu sto sve pokrece,
jer ja nesmem da kazem je,
osudjen sam na cekanje,
a ono tako slatko je,
jer tvoje je.
i plasim se pogled da pomerim,
mozda te na trenutak izgubim,
a ne zelim,
jer zelim te.
zelim da te negde odvedem,
jer ljudi je ovde previse,
a vreme izmice ,
polako krade te.
tvoje usne polako mame me,
tvoj pogled kao zmija hipnotise,
i ja mastam te,
sve drugo manje vazno je.