nepromisljenost
opet sam sebe previse dao,
bez zadrske,
poleteo,
sa velikm osmehom na licu,
krenuo na egzekuciju,
a ti,
pucaj,
spusti me na zemlju,
jer to ne znam sam.
prvi sam put,
stvorio svet,
al'rusi se,
klizi kroz prste tvoje,
kontrolises,
svaki pokret,
prekrajas svaki korak napravljen,
a ja se ne opirem,
sasvim izgubljen,
posustajem.
praznina
salju me u prazninu,i ocekuju od mene da je popunim,
kao da sam celoga zivota pripreman samo za to,
i kao da cu naci svoje mesto,
pod ovo malo neba sto je ostalo.
ja cutim,i skupljam u sebi sav taj bes,i sve te lazne nade,
a tako bih zeleo da sam negde drugde.
jezim se od same pomisli na bespomoc,
a svakoga dana sve vise jurim ka njoj.
i vidim sebe u redovima,za hleb,cigare i lekove,
i svoje bolesti izmisljene.
a tako bih zeleo da ostanem,u toploj sobi gde ne razmisljam,
gde nisam ja taj koji odlucuje,
da ne moram da krivim sebe kada ne uspe.
voleo bih da ne zivim u proslosti,i mastam o starim danima,
jer oni se nikad nece desiti.
tako je tesko prihvatiti novi pocetak u ljudima,
i meni je stalno nesto u grudima,i u glavi koja davno ne sanja.
treba preziveti sve te nocne more,
i svakoga dana je sve gore i gore,
i pokusavam,ali nikad necu shvatiti.
kada te drze ko stakleno jaje,i kada ti se stalno daje i daje,
trebas biti srecan,al cemu to,kad u dusi i glavi nema nicega,
sto se lepim moze nazvati.
ajde probaj opet zaspati,kad znas sta te tamo ceka,
duboka,hladna i mutna reka,sto sa osmehom te ocekuje.
al da skocis nema hrabrosti,tvoju su hrabrost davno pojeli.
a druga obala je sve dalje i dalje,
i sto vise cekam,znam da ce biti kasno da pokusam.
ja samo zelim da me prihvate,da pokusaju da shvate,
ali uzalud,kad nemam snage.i stvarno pokusavam,bog zna kolko dajem se,
i nemam razloga za kajanje,
al nadjem ih,samo da lose bude mi.
i ne shvatam odkud tolika zelja za zivotom,i toliko mrznje prema sebi,kad kajem se ,bog zna kolko dajem se.
polomo grancicu,mnogo je lakse nego mene,
meni je krv nekad tekla kroz vene,
a sada,
samo otice...
trenutak za vecnost
pocinjem da ludim,
dok gledam te,
i sve oko tebe nestaje,
pesme ,ptice,drvece,
samo cujem tvoje glasove,
i pijem tvoje osmehe,
i nista drugo ne vidim,
dok pricas ti,
svi drugi su nevazni.
trazim tvoje oci,
na prigusenom svetlu,
sjaje se,
izranjaju iz mraka i lome me,
a ja nemam snage da poreknem.
da zelim te.
sedim i gledam te,
upijam svaku tvoju rec,
trazim onu pravu sto sve pokrece,
jer ja nesmem da kazem je,
osudjen sam na cekanje,
a ono tako slatko je,
jer tvoje je.
i plasim se pogled da pomerim,
mozda te na trenutak izgubim,
a ne zelim,
jer zelim te.
zelim da te negde odvedem,
jer ljudi je ovde previse,
a vreme izmice ,
polako krade te.
tvoje usne polako mame me,
tvoj pogled kao zmija hipnotise,
i ja mastam te,
sve drugo manje vazno je.
misli
koliko cesto pozelite da promenite sve zarad nekog nepostojeceg trenutka u neizvesnoj buducnosti?koliko ljudi uopste pricaju o tome?makar i sami sa sobom?da li je jedini spas gurati sve pod tepih i nadati se boljem,ili to jednostavno potraziti?da li je kukanje na surov zivot odlika svih svesnih ljudi,ili je to njihovo slatko prokletstvo?kazem slatko,zato sto sam ubedjen da ljudi uzivaju u kukanju...ko je jos napisao pesmu kada je bio srecan?ko je jos preplivao more samo da bi video osobu za koju zna da ce ga gurnuti u neopisive dubine tuge,ali opet....
to uporno radimo...cackamo nedokucivo,trazimo pravdu gde je nema,a nema je nigde...naterujemo mak na konac,a sve sto dobijemo je saka puna umornih prstiju.smislenost svakog naseg poteza je jako diskutabilna,bar meni,za ostale ne znam.a znam da je sve to suvise komplikovano da bi razumeli...sta ce nama ova svesnost kada je ocito nedovoljna.taman kad pomislis da si nesto shvatio,nesto te tako jako lupi po celu da jauknes.i onda sve iz pocetka...ej bre,suznju pogani!?!gde si poso?kuda ides nesreco?jel sam ti lepo rekao,sedi i cuti?ko si ti da uopste pomislis da imas resenje za sve?a i sve da ga imas ,kad da ga podelis sa svima?jos teze da sve ubedis da je to bas tako...ajde bre,sedi dole i suskaj...sta bi drugo...
srce...
kada krenem negde,uvek imam osecaj da sam nesto zaboravio da uradim.uvek taj neprijatan osecaj....sta li je?neugasena ringla,neplacen racun za struju,nezakljucana vrata?ili to jednostavno nema veze sa tim?mozda to neko hoce nesto drugo da mi kaze?ma kakva struja...jel me slusas ti uopste?srce bre!!!ono mi prica, al ga ja sa svom svojom pameti ne razumem...ne zelim...niti smem...lako je njemu,samo se zazeli najjace sto moze,a ti se posle snadji...nema veze sto ne moze,sto nije pravi trenutak,sto sam u pogresnom vremenu...ko njemu da nesto kaze.ma samo udri,slomi i to malo mene sto je ostalo.najjace sto mozes!bez trunke milosti ka svemu sto sam uradio.nema veze,vazno da je spontano,lako i naivno..pa sta ima veze sto nikome ne odgovara?kao da je to uopste bitno...i koliko god star bio,ono ce uvek tako mlado da odreaguje.nepromisljeno do bola,a ti vidi sta ces...
2008
kada ste zadnji put stali i stvarno razmislili o tome koja je danas godina?alo?!?godina 2008?kad sam bio mali,dvehiljadita mi je zvucala tako apstraktno...nedohvatljiva i nedokuciva...a sada,sada shvatam koliko sam pogresio,ne da nije apstraktna,nego je davna proslost,jos manje nedokuciva,verovatno polu zaboravljena.i sta sada?gde su svi ti svemirski brodovi,vremenske masine,slatki snovi?ne secam se da sam ih doziveo.mozda nisam obratio dovoljno paznje na to?ko ce ga znati...mora da nisam bio pazljiv na casu...ali koje su to godine kada covek dobije osecaj da je sve odradjeno kako treba ,i da sad moze da kulira?jel ima toga uopste?mnogo pitanja,a odgovori,nekako nejasni,uvek takvi da ostave trag sumnje...ajd sad...budi pametan!koji od sto saveta koje dobijamo dnevno od naseg dragog tv-a je pravi?zivimo po devizama iz reklama za deterdzent...bauljamo nezgrapno kroz dan,kao masine sa defektom,a majstora nigde,bar ne onog pravog...mozda je ulje,mozda cilindar,a mozda i srce...nisam siguran...al puno ce da kosta...
novcic
ako zelis da odlucis o necemu baci novcic,
a ako zelis da se kajes celoga zivota, odluci sam...
eto...to je prokletstvo koje covek slepa sa sobom celog zivota,ne postoji nacin da ono sto uradimo bude dovoljno dobro za bilo koga od nas.pitanje je samo kako cemo da se nosimo sa time.
koliko puta sam bio u situaciji da zalim zbog svojih predjasnjih odluka i postupaka?
koliko puta smo bili u situaciji da sve sto uradimo bude neopisivo pogresno i u pogresnom trenutku.i koliko umemo da zivimo sa tim?kako ko...neko jednostavno doda gas i krene ka novim pogresnim odlukama sa osmehom na licu,jer covek je zver,a zivot tezak,i uci se na greskama.a bas to,ucenje na greskama mi zvuci kao opravdanje za sve nase nepromisljene gluposti koje cemo tek da napravimo...lagana deviza koja nam daje sigurnost da pravimo gluposti,pa da onda svalimo krivicu na druge.jer to je ono sto nas odvaja od drugih,obicnih zivotinja,mogucnost da okrivimo druge...uvek su drugi krivi,a mi smo samo nevine zrtve zatecene u svemiru...a svemir je neoprostivo velik i beskrajan,pa kako onda da mi ovako mali i beznacajni znamo sta da radimo?
ma nema veze,zivot je i onako trenutak,koji samo sto nije prosao.svakoga dana sam sve svesniji toga.svakoga dana se budim sto godina stariji.a ni malo mudriji.mozda je to samo do mene,ali imam osecaj da sve sto naucimo,naucimo prekasno,onda kada nam to znanje nije ni potrebno.sve u svemu,skup pogresnih stvari u pogresno vreme,a vreme...vreme je vec proslo....samo nam to jos niko nije rekao....