novcic..

praznina

salju me u prazninu,i ocekuju od mene da je popunim,
kao da sam celoga zivota pripreman samo za to,
i kao da cu naci svoje mesto,
pod ovo malo neba sto je ostalo.

ja cutim,i skupljam u sebi sav taj bes,i sve te lazne nade,
a tako bih zeleo da sam negde drugde.

jezim se od same pomisli na bespomoc,
a svakoga dana sve vise jurim ka njoj.
i vidim sebe u redovima,za hleb,cigare i lekove,
i svoje bolesti izmisljene.

a tako bih zeleo da ostanem,u toploj sobi gde ne razmisljam,
gde nisam ja taj koji odlucuje,
da ne moram da krivim sebe kada ne uspe.

voleo bih da ne zivim u proslosti,i mastam o starim danima,
jer oni se nikad nece desiti.
tako je tesko prihvatiti novi pocetak u ljudima,
i meni je stalno nesto u grudima,i u glavi koja davno ne sanja.

treba preziveti sve te nocne more,
i svakoga dana je sve gore i gore,
i pokusavam,ali nikad necu shvatiti.

kada te drze ko stakleno jaje,i kada ti se stalno daje i daje,
trebas biti srecan,al cemu to,kad u dusi i glavi nema nicega,
sto se lepim moze nazvati.
ajde probaj opet zaspati,kad znas sta te tamo ceka,
duboka,hladna i mutna reka,sto sa osmehom te ocekuje.
al da skocis nema hrabrosti,tvoju su hrabrost davno pojeli.
a druga obala je sve dalje i dalje,
i sto vise cekam,znam da ce biti kasno da pokusam.

ja samo zelim da me prihvate,da pokusaju da shvate,
ali uzalud,kad nemam snage.i stvarno pokusavam,bog zna kolko dajem se,
i nemam razloga za kajanje,
al nadjem ih,samo da lose bude mi.
i ne shvatam odkud tolika zelja za zivotom,i toliko mrznje prema sebi,kad kajem se ,bog zna kolko dajem se.
polomo grancicu,mnogo je lakse nego mene,
meni je krv nekad tekla kroz vene,
a sada,
samo otice...